Početak trenerskog posla u Beogradskom trkačkom klubu je bio veliki izazov, što stručni, to i fizički i psihološki, kao i za svaki početak u životu. Nova grupa, mnogo novih ljudi, potpuni početnici koji me gledaju pomalo sumnjičavo.
No svi tu imamo isti cilj, pa se na to i baziram kako bi trening bio uspešniji, a atmosfera opuštenija.
Tokom prvih mesec dana smo se upoznavali i mogu slobodno reći da je to ujedno bio i najteži period, kako za trkače, tako i za trenera.
Javljala su se razna pitanja, najčešće proistekla iz nesigurnosti trkača: „Trčimo 4×400 danas?!“, „Trčimo i kada je ovoliko toplo?“, a bilo i raznih zaključaka: „Ja neću moći ovo da istrčim!“. U početku nikoga nisam forsirala da ide preko svoje granice.
Kad god bi mi rekli da nešto ne mogu, nastavila bih da trčim pored njih i da kroz lagano trčkaranje otrkijem da li je to što izgovaraju stvarno ili jednostavno nisu svesni svojih mogućnosti.
Vremenom, upoznala sam ih vrlo dobro, znala sam ko će mi stajati i koji bi bili razlozi, znala sam i ko će istrčati uvek, makar i zaostao za grupom, znala sam i ko je imao loš dan na poslu, pa zbog toga misli da je trenutni cilj treninga neostvariv.
Vežbe snage bile su jedno vreme noćna mora, a kroz samo dva meseca, kada bih rekla da umesto 4 serije radimo 2, upućivali su mi čudne poglede. Jednostavno, želeli su još.
Vežbe zagrevanja su nedeljom u jutarnjim časovima bile rezervisane za krmeljive poglede, najčešće i namrštene, jer: Ko je još nedeljom u 8 ujutru budan, a pritom i trči?! Samo pravi Pobednici!
Nakon svakog nedeljnog treninga, od namrštenih pogleda, dolazili smo do nasmejanih lica i to je najčešće bilo praćeno suncem. Kako mi ozarimo naša lica, tako to i sunce odradi.
Vežbe zagrevanja radnim danima su bile posvećene razgovoru o poslu, gužvi na putevima i kako se jedva stiglo na trening, a tom pričom su dokazali jedni drugima koliko im je važno što su tu, koliko im je to potrebno.
Neki su putovali na trening sat vremena, od čega su 40 minuta bili zarobljeni u gužvi, neki su stizali kada je grupa već počela sa glavnim delom treninga, ali nisu odustajali.
Vežbe rastezanja su ostale standardno vreme za razgvor o treningu i tome koliko su napredovali. U početku sam ja vodila glavnu reč i ukazivala im na to koliko smo brzo išli, koliko smo prešli i na koji način, a kasnije je grupa preuzela glavnu reč.
Ujedinili su se, iako nisu svi trčali istom brzinom, a meni je to bio jedan od najvećih izazova i ciljeva tokom cele sezone. Znala sam da će svi moći da ispune cilj i da istrče 10km, ako su bili redovni na treninzima i to me nije toliko brinulo. Važno je bilo da oni sebi dokažu da to mogu, kao što i jesu.
Od početka do danas, mnogo se cifara vrtelo pred našim očima:
- MAJ: 13 200m = 13,2km
- JUN: 22 000m = 22km
- JUL: 39 400m = 39,4km
- AVGUST: 41 000m = 41km
- SEPTEMBAR: 43 000m = 43km
- OKTOBAR: 89 000m = 89km
- UKUPNO: 247 600m = 247,6 km zaključno sa Ljubljanom
Mnogo je vremena, rada, truda, znoja, međusobne podrške u grupi i na nivou celog kluba uloženo u ceo ovaj proces, a svaki proces koji sve ovo iziskuje na kraju dobija rezultate koji su merljivi i vidljivi.
Najčešće su to rezultati koji se izražavaju u kilometrima i koracima, ali za mene je najveći rezultat što smo uspeli nekome da promenimo svest i što neko danas trči zato što to voli i svestan je značaja te kretnje i što svakim prevaziđenim korakom od juče, pobeđujemo jučerašnjeg sebe. Fizički, emotivno, psihički i intelektualno.
Mojim MIGovcima, Ana Šparović
