Ako bacimo pogled u prošlost videćemo da su ljudi oduvek trčali. U lovu, u ratovima, kasnije je trčanje kultivisano kroz razne rituale i sport. Mada su se kroz istoriju pojavljivali filozofi, mislioci i lekari koji su govorili o značaju trčanja za zdravlje, ipak začetak rekreativnog trčanja lociramo u pedesete i šezdesete godine 20. veka.

Probajte za trenutak da zamislite kako je zapadni svet izgledao u tom periodu. Porast standarda, nova naučna saznanja, Američki san, odlazak na Mesec, Bitlsi, hipi revolucija i duh optimizma sa verom da je bolji svet moguć. Deceniju ranije na Novom Zelandu Artur Lidiard, bivši ragbista, pokušava da smrša i da se vrati u kondiciju. Otpočinje svoj program laganog dugotrajnog trčanja. Kasnije okuplja grupu poslovnih ljudi iz svog grada i zajedno počinju da trče. Svi sa istim ciljem da smršaju i uđu u kondiciju. Takav način treninga postao je popularan kao džoging.

Isti trend se par godina kasnije javlja u Americi sa Bilom Bovermanom, tadašnjim istaknutim atletskim trenerom, a danas poznatim kao osnivačem Nike kompanije. Nakon provedenih nekoliko nedelja na Novom Zelandu, trenirajući po Lidiardovom programu u svojim pedesetim, zaljubio se u džoging i postao glavni promoter ovog vida trčanja.

Grupe za trčanje su nicale kao pečurke posle kiše po Americi. Na to se nadovezao Kenet Kuper sa svojim istraživanjima o blagodetima vežbanja, posebno aerobnog tipa. Kako su godine prolazile rastao je broj trka, kompanije su počele masovno da proizvode trkačku opremu, trčanje je polako postajalo životni stil.

Sredinom sedamdesetih, kako se hipi pokret gasio, svetu je bila potrebna nova droga – a to je trčanje, ispravno je primetio osnivač Njujorškog maratona, Fred Libou.  

Danas imamo dva pravca u kojima se razvija trčanje

Forma je ista – trčanje. Ali se suštinski razlikuju: rekreativno trčanje i atletsko trčanje. Ova dva pravca jako lepo koegzistiraju: vrhunski atletičari su inspiracija rekreativnim trkačima, dok su rekreativci najbolja publika i podrška atletičarima. Između ova dva glavna toka postoji čitava lepeza nijansi.

To se jako lepo vidi ako se zateknete na ulici i posmatrate neki od velikih svetskih maratona. Prvo prolazi grupa od dvadesetak kenijskih i etiopijskih atletičara, za njima idu ostali vrhunski atletičari, pa lokalni atletičari. Tu je mala pauza posle koje se pojavljuju dobro utrenirani rekreativci, a onda nepregledna masa preplavljuje ulice. Tu su ljudi svih uzrasta, konstitucija, oba pola. I na kraju idu oni koji malo trče, pa malo hodaju.

Zato su velike trke tako značajne jer su svi zajedno na jednom mestu i svi zajedno trče i ima mesta za sve. Svi su dobrodošli!